Uskrsnuće - Rudolf Štajner

USKRS RUDOLF STAJNER

Uskrs (Predavanje Rudolfa Štajnera, Berlin, 12. April 1906 godine) GA 54

Gete je na različite načine izražavao određeni osećaj koji je često obuzimao njegovu dušu. On kaže: “Kada posmatram kolebljivost ljudskih strasti, želja i postupaka, u meni se javlja najjači impuls da se obratim Prirodi i od nje zatražim podršku da bih uspeo da uporedim i razumem strukturu njenih dejstava i logiku”. – Raspored naših praznika počiva u stremljenju čovečanstva od najranijih dana da podigne svoje oči iz haotičnog života ljudskih želja, impulsa i delovanja ka velikoj posledičnoj činjenici sve–moćnePrirode. Za divljenje je to, koliko su veliki praznici u direktnoj vezi sa odgovarajućim pojavama u prirodi. Jedan takav praznik je i Uskrs, koji za hrišćane predstavlja proslavu vaskrsenja njihovog Spasitelja koji je bio u pre–hrišćanskim vremenima slavljen kao doba u kome dolazi do buđenja nečeg što ima naročiti značaj za čovečanstvo.


Možemo pogledati unazad u drevni Egipat, u kult Oziris–Izida–Horus koji izražava nesmetano podmlađivanje večne prirode. Možemo pogledati antičku Grčku, i tamo možemo pronaći praznik u čast boga Bahusa – prolećni praznik, koji je povezan na ovaj ili onaj način sa buđenjem prirode u proleće. U Indiji postoji prolećni praznik posvećen Višnu. Božanstvo Braman je podeljeno na tri aspekta – Brama, Višnu i Šiva. Braman se s pravom naziva Veliki Arhitekta Univerzuma koji donosi red i harmoniju. Višnu je opisan kao Iskupitelj, onaj koji budi iz sna života, spasilac, a Šiva je opisan kao onaj koji osvećuje i uzdiže život koji Višnu budi do najvišeg mogućeg savršenstva. Postoje praznici koji su posvećeni Višnu. Za njega je rečeno da pada u san u ono doba godine kada mi slavimo Božić, i da se opet budi na Uskrs. Oni koji sebe nazivaju njegovim slugama slave vreme između Božića i Uskrsa na najznačajniji način: oni se uzdržavaju od određene vrste hrane i pića, kao i mesa. Na taj se način pripremaju da dosegnu razumevanje značaja praznika Višnua, koji se slavi kao vaskrsenje, – buđenje celokupne Prirode. I Božićni praznik ima značajnu vezu sa velikim prirodnim pojavama – naime, u doba kada moć Sunca postaje sve slabija i slabija, i dani postaju kraći, od vremena Božića pa na dalje Sunce ponovo počinje da zrači sve više toplote, tako da je Božić postao praznik ponovnog rođenja Sunca. U tom smislu su ovaj Zimski praznik osećali Hrišćani. Kada je hrišćanstvo u 6. i 7. veku želelo da se poveže sa starim i svetim događajima, rođenje Hrista je transformisano u dan kada Sunce počinje ponovo da se uzdiže ka višim visinama. Duhovni značaj Svetskog Iskupljenja je doveden u vezu sa otkrovenjem fizičkog Sunca, buđenjem, i uskrnućem života.



Uskršnji praznik proleća je doveden u vezu – kao što je to uobičajeno i sa drugim praznicima – sa određenim solarnim fenomenom, gde još više dolazi do izražaja zajednički običaj. Tokom prvog veka hrišćanske ere simbol hrišćanstva je bio krst, u čijem podnožju je bilo jagnje. Jagnje i Ovan su sinonimi. U vreme kada se pripremala pojava hrišćanstva, Sunce se pojavilo u sazvežđu Ovna ili Jagnjeta. Sunce prolazi kroz znake Zodijaka, i svaku godinu pređe izvesnu udaljenost. Oko 600–700 godina pre Hrista Sunce je ušlo u zodijački znak Ovna i 2500 godina će prolaziti kroz njega. Pre toga Sunce je bilo u sazvežđu Bika. U tim danima narodi su slavili događaje koji su za njih bili u začajnoj vezi sa ljudskom evolucijom u dobu Bika, jer je Sunce prolazilo kroz taj znak ili njegova sazvežđa. Kako je Sunce ušlo u znak Ovna ili Jagnjeta – stvarani su mitovi i legende koji su upućivali na Jagnje kao nešto značajno. Ovnovu kožu je Jason nosio kroz Kolhidu. Isus Hristos govori o sebi kao o Jagnjetu Božijem, a tokom ranog perioda hrišćanstva simbolizovan je Jagnjetom u podnožju krsta. Tako, Uskrs može biti doveden u vezu sa sazvežđem Ovna ili Jagnjeta, i posmatran kao praznik vaskrsenja Iskupitelja, koji poziva u novi život posle smrti Zime. Ako ovo imamo u umu, onda nam dva praznika, Božić i Uskrs izgledaju prilično slični, jer Sunce doseže do tačke uvećanja svojih moći na praznik sopstvenog vaskrsenja, na Božićni praznik, i to je nešto što se još više izražava na Uskrs. Praznik Uskrsa u svom najdubljem značenju će se uvek osećati kao najveći praznik najveće misterije čovečanstva – ne samo kao neka vrsta prirodnog praznika koji je povezan sa Suncem, već suštinski kao nešto daleko više, on označava u hrišćanskom smislu vaskrsenje nakon smrti. Takođe, i u buđenju Višnua naznačeno je buđenje nakon smrti. Buđenje Višnua pada u vreme u kome Sunce u zimskom periodu počinje svoj uspon, a praznik Uskrsa je nastavak ovog uzdignuća solarne energije koji je započet na Božićni praznik. Moramo pogledati veoma duboko u misteriju ljudske prirode ako hoćemo da razumemo iskustva starih inicijanata kada pokušavaju da izraze spoljašnju suštinu uskršnjeg praznika.


Čovek se pojavljuje kao biće, povezano psiho–duhovnom suštinom na jednoj strani, i sa fizičkom supstancom na drugoj. Fizički deo je konvergencija svih drugih prirodnih pojava u okruženju čoveka, svi oni se pojavljuju kao delikatni ekstrakti u ljudskoj prirodi. Paracelzus značajno opisuje čoveka kao ušće celokupne spoljašnje prirode koja je poput slova od kojih čovek formira reč. Najviša mudrost leži u njegovoj organizaciji, fizičko telo je hram duše. Sve zakone koje možemo posmatrati u beživotnom kamenu, živoj biljki, one koji prouzrokuju bol ili zadovoljstvo, sve to je spojeno zajedno u čoveku: u mudrosti su oni u čoveku ujedinjeni u jedinstvo. Kada kontempliramo divnu strukturu ljudskog mozga sa bezbroj ćelija koje rade zajedno tako da mogu da se izraze sve misli i osećanja čoveka – sve ono što na ovaj ili onaj način utiče na dušu –  tada možemo shvatiti sve–vladajućumudrost u izgradnji svog fizičkog tela. Kada pogledamo celokupni spoljašnji svet mi opažamo iskristalisanu mudrost. A ako bismo prodrli u sve zakone sveta koji nas okružuju našim perceptivnim sposobnostima i potom se osvrnuli nazad na čoveka, videli bi u njemu koncentrisanu čitavu prirodu, kao mikrokosmos koji se nalazi u makrokosmosu. Ovo je u tom smislu Šiler rekao Geteu: “Čovak mora uzeti u obzir celinu prirode kako bi osvetlio pojedine detalje. U celovitosti se mogu tražiti objašnjenja za pojedinosti. Iz jednostavnog organizma korak po korak se dođe do složenijeg organizma, i tako sve dok se konačno ne dođe do najsloženijeg organizma od svih – čoveka – koji je genetski izgrađen od materijala iz sve–obuhvatne strukture ili Prirode.”



To znači da za čudesnu izgradnju ljudskog tela – duša treba da usmeri svoju pažnju na svoju okolinu. Kroz svoja čula fizički čovek posmatra svet oko sebe, težeći polako i marljivo – da pronikne u mudrost pomoću koje je bio izgrađen. Razmotrimo jedno veoma nerazvijeno ljudsko biće sa sledeće tačke gledišta: – njegovo telo je najrazumnije moguće stvaranje, ono je koncentracija celokupnog Božanskog razuma. Ali, u telu boravi veoma nezrela duša koja je nesposobna da shvati početne misli razumevanja misterioznih moći koje upravljaju srcem, mozgom ili krvi. Duša veoma postepeno razvija razumevanje sila koje su radile na izgradnji ljudskog tela. Ali, u dalekoj prošlosti je u to telo utisnuta ljudska duša, a tamo stoji čovek kao kruna stvaranja. Eoni su morali da prođu pre nego što je kosmička mudrost ujedinjena sa ljudskim telom. Ali u duši nerazvijenog čoveka kosmička mudrost počinje prva da raste. U početku ona jedva da sanja o dubokim mislima univerzalnog duha – arhitekte ljudskog bića. Sve u čoveku leži u stanju sna, – ipak čovek će u budućnosti razumeti svoju psihičko–duhovnu konstituciju. Kosmičke misli su radile kroz bezbrojne vekove, – radile su kreativno u prirodi kako bi se konačno izgradila kruna njihovih dugih vekovnih delovanja – ljudsko telo. U njemu spava kosmička mudrost, koja treba da prepozna sebe u ljudskoj duši, i da izgradi unutar ljudskog bića oči kojima bi mogla opaziti, sebe. Spoljašnja kosmička mudrost i unutrašnja kosmička mudrost deluju u sadašnjosti, kao i u prošlosti, i delovaće u dalekoj budućnosti čija se uzvišenost može samo pretpostaviti. Najdublje ljudske emocije se prizivaju kada tako razmišljamo o prošlosti i o budućnosti. Kad duša bude razumela čudo izgrađeno mudrošću kosmosa – kada dostigne misaonu jasnoću i prosvetljeno znanje tada će Sunce moći da predstavlja najveličanstvaniji simbol unutrašnjeg buđenja koji je duši otvorio spoljašnji svet posredstvom čula. Čovek dobija svetlost, jer Sunce osvetljava objekte. Ono što čovek vidi u spoljašnjem svetu je reflektovana Sunčeva svetlost. Sunce budi u duši moć da sagleda spoljašnji svet. Probuđena Sunčeva–duša u čoveku, počinje da otkriva, dok kosmička misao u godišnjim dobima prepoznaje u izlazećem Suncu svog oslobodioca. Kada na nebesima Sunce ponovo počne da se uzdiže i kada dan počne da se produžava, tada duša gleda ka Suncu, govoreći: Tebi dugujem mogućnost da vidim kosmičku misao raširenu svuda oko mene – kosmičku misao koja spava u meni kao i u svemu drugom. – Tada čovek gleda u svoje ranije postojanje – u doba svog ranijeg opipavanja i potrage za kosmičkom misli. Čovek je zaista mnogo, mnogo, mnogo stariji od svojih čula. Duhovno istraživanje nam omogućava da dođemo u vreme kada su čula tek započinjala svoj razvoj, – kada su bila najslabija. U to vreme čula još nisu bila vrata kroz koju duša može da doživljava svoje okruženje. Šopenhauer je shvatio ovu činjenicu i opisao tačku prekretnicu u kojoj je čovek postao sposoban da koristi svoju moć opažanja u svetu. Na to je on mislio, kada je rekao: Vidljivi svet je izašao u postojanje tek kada su postojale oči da ga vide. – Sunce je oblikovalo oko. – Svetlo je stvorilo svetlo. Nekada, pre nego što je postojala bilo koja spoljašnja vizija, čovek je posedovao unutrašnju svetlost. U dalekoj prošlosti ljudske evolucije spoljašnji objekti nisu stimulisali čoveka ka spoljašnjem opažanju, već se iz njegovog unutrašnjeg bića izdizala imaginacija, ideje, primitivna vizija koja je bila vizija u astralnom svetlu. Čovečanstvo je imalo maglovitu, zamagljenju, nejasnu vidovitost.



Izlazeće Sunce je čovekov oslobodioc. Sunce je oblikovalo oko. Svetlo je stvorilo svetlo.


U germanskom svetu Bogova, čovek je takođe video Bogove kroz neku vrstu nejasnog, zamagljenog astralnog svetla. Ali, on je postepeno video kroz sve veću maglu i mrak, sve dok njegovo viđenje nije polako nestalo, ono je postalo ugašeno u žestokoj svetlosti fizičkog Sunca koje se pojavilo na nebu kada je fizički svet osvetljen. Dakle, astralna vizija čoveka se povukla, odbijena. Kada čovek gleda u budućnost, postaje mu jasno da on mora vratiti astralni vid, samo sada na višem nivou, sve ono što se ugasilo kada se pojavio fizički vid, moraće se ponovo oživeti, tako da će se u čovečanstvu razviti potpuno svesna vidovitost. Normalnoj ljudskoj viziji će se dodati još svetliji i prosvetljeniji ljudski život u svetlu budućnosti. Fizičkoj viziji će doći u susret vizija u astralnoj svetlosti. Vođe čovečanstva su one individualnosti čija odricanja tokom zemaljskog života im omogućuju da iskuse – pre smrti – stanje svesti koje se zove “prolaz kroz portal smrti”. Ovo stanje svesti sadrži sva iskustva koja će kasnije biti u posedu čitavog čovečanstva kada ono bude evoluiralo kroz astralno opažanje koje čini vidljivim psihički i duhovni svet. Ovo pravljenje vidljivog psihičko–duhovnog okruženja su inicirani zvali “buđenje”, “vaskrsenje”, “duhovni preporod” – dati čoveku – dodatak njegovim fizičkim čulima, su darovi čula Duha. On slavi Uskrs kao unutrašnji praznik kada raspoznaje u sebi buđenje novog astralnog vida. Tako možemo shvatiti zašto je ovaj prolećni praznik vezan za simbolične ideje kao što su smrt i vaskrsenje. U čoveku, astralno svetlo je “mrtvo”. Ono spava. Ali ono će ponovo vaskrsnuti u čoveku. Uskrs je praznik koji ukazuje na buduće buđenje ove astralne svetlosti.



San Višnua počinje u vreme Božića, kada astralno svetlo potone u san i kada se probudi fizičko svetlo. Kada čovek bude napredovao dovoljno daleko da se odrekne ličnog, tada će se u njemu ponovo probuditi astralno svetlo, on može da proslavi praznik Uskrs, – a Višnu se može ponovo probuditi u njegovoj duši. U kosmičkoj duhovnoj percepciji Uskrs nije povezan samo sa buđenjem Sunca, već i sa ponovnom pojavom prolećnog biljnog sveta. Kao seme koje se, položeno u zemlju, raspada da bi se probudilo u novom životu, tako je astralno svetlo u ljudskom telu utonulo u san da bi moglo biti podmlađeno. Simbol Uskrsa je seme koje se žrtvuje da bi izrasle nove biljke. To je žrtva jedne faze prirode zarad stvaranja nove. Žrtva i nastanak (klijanje nove biljke) – su blisko povezani sa Uskrsom. Ričard Vagner je duboko osetio tu misao. Kad je živeo u vili na obali jezera u Cirihu 1887 godine, i kada je pogledao probuđenu prirodu, u njemu su se probudile misli – o smrti i vaskrsnuću Spasitelja Sveta, Isusa Hrista, i u mislima mu se pojavio Parsifal koji je video Svetinju nad Svetinjama u duši. Sve vođe čovečanstva, koje su bile svesne da je viši duhovni život čoveka izrastao iz niže prirode, su shvatile značaj Uskrsa. Dante je stoga opisao svoje buđenje – u svojoj Božanskoj Komediji – koje se dešava na Veliki Petak. To je jasno još na samom početku pesme. Dante doživljava svoju uzvišenu viziju u 35. godini života, u sredini normalnog ljudskog života. Dakle, Dante smatra, da je 35 godina potrebno za razvoj čovekovih fizičkih moći opažanja, do tada, on nastavlja da apsorbuje nova fizička iskustva. Nakon toga, čovek je dovoljno sazreo za duhovna iskustva, on je zreo za duhovno opažanje. Kada rastu, i razvijene fizičke moći u čoveku se ujedine, tada je sazrelo vreme za buđenje duhovnog. Iz tog razloga Danteova vizija pada u doba Uskrsa. Rečeno je da postoji izvesna protivrečnost između hrišćanske koncepcije Uskrsa i ideje o Karmi koja je urođena za Duhovnu Nauku. Naravno, Karma i izbavljenje kroz Sina čovečijeg izgledaju suprotstavljeni jedno drugom. Ovo stanje neodlučnosti je zajedničko ljudima koji znaju malo o osnovnoj ideji ove antroposofske misli, – paradoks naizgled postoji u istovremenom prihvatanju spasenja kroz Isusa Hrista i ideji Karme. Takvi ljudi kažu: – ideja o iskupljenju Boga protivreči sopstvenom spasenju kroz Karmu. Oni ne razumeju, u pravom smislu, iskupljenje Uskrsa, niti mogu da shvate ideju Karmičke pravde. Bilo bi pogrešno uskratiti pomoć nekome u patnjama rekavši: “Ti si sam prouzrokovao nevolje”, – i zato odbijam da pomognem. To je potpuno nerazumevanje Karme. Karmička pravda je nasuprot tome reći: – “Pomoćiću ti, jer patiš, jer postojim da pomognem”. Možete pomoći da bi poboljšali vaš balans na Karmičkom računu, za to je neophodno pomaganje vaših bližnjih. Možete pojedincu dati priliku i snagu da nosi svoju Karmu, i vi ste, u toj meri, spasitelji od zla. Na sličan način, umesto da pomogne pojedincu, neko može doći pomoći čitavoj grupi ili naciji. Kada moćna individualnost kao što je Isus Hristos dođe da pomogne čitavom čovečanstvu, tada njegova žrtva u smrti prožima Karmu čitavog čovečanstva. On je pomogao čitavom čovečanstvu da nosi Karmu, i možemo biti sasvim sigurni da je iskupljenjem kroz Isusa Hrista ljudska Karma u potpunosti apsorbovana i asimilovana.



Osnovni značaj koncepta vaskrsenja i iskupljenja će biti zaista razumljiv samo kroz Duhovnu Nauku. Hrišćanstvo će u budućnosti ujediniti Karmu sa iskupljenjem. Jer uzrok i posledica su komplementarni u duhovnom svetu, ovaj veliki čin žrtvovanja mora imati svoj efekat na ljudske živote. Pod ovim mislim, da praznik Uskrsa za Duhovnu Nauku ima neizmerno dubok efekat. Misao Uskrsa se čini da je zapisana u zvezdama, a mi koji verujemo možemo je pročitati u njima, i možemo je temeljno produbiti pomoću Duhovne Nauke. Takođe možemo videti dubok smisao uskršnjeg koncepta u uzdizanju duha koje će se desiti u budućnosti. Trenutno, sadašnje čovečanstvo je usred nesklada, u uslovima nereda. Ali, čovek zna da je svet nastao iz haosa, i da će iz haotičnog unutrašnjeg bića, na kraju doći harmonija. Kao što su nastale putanje planeta oko Sunca, tako će nastati i unutrašnji spasilac čovečanstva, – glasnik i tvorac jedinstva i harmonije među svom disharmonijom. Na Uskrs će se čitavo čovečanstvo podsetiti na vaskrsenje duha iz sadašnje tame ljudske prirode.